Свјетлана Радусин је рођена 1965. године у Босанској Крупи. Звање дипломирани педагог – професор педагогије стекла је на Педагошком факултету у Ријеци. Због стручности и резултата рада промовисана је у звање ментора. Била је предсједник Актива педагога основних школа бањалучке регије. Директор ЈУ Основна школа „Алекса Шантић“ Бања Лука, у којој је више од 20 година била запослена као педагог. Удата је и мајка двоје дјеце.
Свјетлана, директорица сте једне бањолучке основне школе у којој сте претходно радили као педагог. Уз тако богато радно искуство, можете ли нам рећи да ли је са младим генерацијама било лакше радити раније или сада? И како то да сте се одлучили активно бавити политиком?
Управо ових дана навршава се, за мене, јубиларних тридесет година радног стажа у просвјети. Двадесет и пет првих у том низу, провела сам на пословима и радним задацима педагога и онда сам пожељела промијенити канцеларију.
Шалим се, наравно! У стварности, на мјесто првог међу једнакима, дошла сам остварена као личност на бројним пољима, вјерујући имам довољно знања, искуства и енергије да у школу коју искрено волим, унесем неоходне и пожељне промјене. То се заиста и десило и школа је постала препознатљива по промјенама, како на материјално-техничком нивоу, осавремењивању наставног процеса, увођењу иновација, реализацији бројних пројеката, тако и по колективу који функционише по моделу велике породице.
У сложеној палети нових послова, увијек се прожима рад и дружење са ученицима.
Поредити рад са дјецом некада и сад је веома незахвално, али истовремено и веома интересантно и изазовно. Прије тридесет година, педагог је имао значајно више времена за непосредан савјетодавни, педагошко-корективни рад са ученицима. У том периоду акценат је био на превенцији болести овисности, неоправданом изостајању са наставе, недoличном односу према одраслима, вршњацима и слично. Током и послије рата много труда, поред наведеног улагало се у психосицијалну подршку дјеци жртвама рата.
Временом, интензивирало се и дјеловање на превенцији вршњачког насиља и злоупотреби интернета, школе су ушле у процес инклузије, а вријеме за непосредан васпитно-образовни рад, због наметнутог обима осталих послова се скраћивало.
А за дјецу треба, прије свега и изнад свега, времена. Управо то вријеме је, чини се, најтеже обезбиједити. Родитељи, у борби за егзистенцију, а веома често и остварујући своје амбиције, покушавају то надокнадити материјалним вриједностима. Дјеца су увијек одраз нашег чињења или нечињења. Одраз су друштва у којем одрастају, вриједности које владају, стилова васпитања који се примјењују. Одраз су времена које за њих имамо или немамо, начина на који га са њима проведемо.
Откуд ја у политици? Искрено? То уопште није била моја идеја. Kaда су ме предложили, била сам прилично изненађена, размислила сам и пристала. Зашто да не? Ученике сам дуги низ година припремала за такмичење из демократије. Идентификовали смо проблеме, проучавали мјере јавне политике, одређивали наше мјере и и доносили план акције.Неколико пута смо били прваци Републике. Заиста, нисам се покајала, сваки дан постаје интересантније, постајем богатија за нека нова искуства, посматрам, слушам, одобравам, негодујем, учим, радим на себи и сматрам да напредујем.
Шта недостаје у нашем граду, за шта ћу се посебно залагати у Скупштини града?
Постоји изрека да се зрелост једног друштва огледа у томе како се односи према најстаријима, најмлађима и особама са инвалидитетом. Зато ћу своје дјеловање фокусирати на стварање оптималних услова за живот управо ових категорија.
Настојаћу да се исцрпе све могућности које су у домену локалне власти, а тичу се побољшања услова рада у васпитно-образовним установама. У оквиру наведеног, конкретно, мислим на рјешавање елементарних потреба, попут успостављања канализационих мрежа и прикључивања школа на њу, проширења капацитета продуженог боравка, подизања нивоа безбједности наших ученика у школи, дворишту школа, на путу од куће до школе.
Посебну пажњу посветићу једној запостављеној категорији, која се у Европи и свијету, доживљава као богатство у будућности и тако се и третира. То су надарени и талентовани.Рад са овом категоријом, прописан је законом, међутим, стручних особа нема довољно ни на факултету, а да не говоримо у школама, тако да је проблем настаје још у почетку при самој идентификацији. Сматрам да би у Бањој Луци, као универзитетском центру, сједишту бројних институција и невладиних организација требала да се покрене иницјатива за изградњу Центра за талентовану и надарену дјецу.
У посљедње вријеме из познатих разлога, породице, омладина и остале категорије становништа све више се окрећу природи. Сматрам да не само да треба уредити постојећа излетишта и купалишта, него и формирати нова. Из истих разлога, неопходно је направити и бициклистичке стазе.
Још једна категорија становништва за коју ћу се залагати, јер неко мора, пошто не могу саме, су особе обољеле од деменције. Зашто? Зато што су заборављени од свих, зато што је број обољелих у земљама у окружењу и у свијету у порасту, зато што се у нашој републици и не зна колико их има!
Зато што не постоји специјализована установа за смјештај ове рањиве популације. Постоје само обољели и њихове породице којима је помоћ неопходна. Залагаћу се за отварање Центра за деменцију у којем ће обољеле особе и њихове породице моћи добити смјештај, неопходну помоћ, савјет, терапију, размјену искустава, оставити на сигурном обољелог члана породице, као вањског корисника, на пар часова док изврше своје обавезе. Овакав центар, са тимом стручних људи је неопходан јер је често егзистенција породица обољелог угрожена због тога што су његоватељи, због 24 сатне комплексне његе,присиљени да дају отказ на радном мјесту. Додатни проблем представља и чињеница да су многе породице напустиле родни град и одселиле у иностранство, а остали су родитељи у различитим фазама болести о којима нема ко да брине.
Шта је то што вас издваја од осталих кандидата?
Професионално искуство од три деценије непосредног рада иконтакта са дјецом, омладином, њиховим родитељима, просвјетним радницима и локалном заједницом, даје ми могућност да сагледам потребе нашег града и његових грађана са више аспеката, али и довољно енергије да истрајем на њиховим испуњавањима. Упорна сам и све што започнем, то и завршим.
Руководим великим колективом, у којем дјелујем тимски, али знам и шта значи индивидуални ангажман и одговорност.
И на самом крају, најважније, иза мене стоје резултати.
Која је ваша порука бирачима?
Уз културу дијалога, његујмо и развијајмо и здравствену културу, поштујући препоручене епидемиолошке мјере ичувајући особе око нас, било да се ради о члановима породице, колегама на послу или случајним пролазницима.
Будите одговорни према себи и другима, изађете на изборе, да подржите кандидате на листи ДЕМОСА и гласате и за мој број 26!